Управо то тврди немачки лист Ди Велт, оцењујући да су САД и њихови савезници данас рањивији него у било ком тренутку последњих деценија.
Сукоб са Ираном, који је трајао месецима и прогутао десетине милијарди долара, према овој анализи није донео резултате који су најављивани на почетку. Није дошло до промене власти у Техерану, није угашен ирански нуклеарни програм, а на крају се све свело на питање Ормуског мореуза и покушај стабилизације енергетског тржишта.
У тексту се наводи да је управо тај развој догађаја озбиљно уздрмао стару западну формулу „мир кроз силу“, слоган који се деценијама везивао за победу САД у Хладном рату.
Доналд Трамп и Бенјамин Нетањаху последњих година често су користили управо ту фразу, представљајући демонстрацију моћи као кључ стабилности и безбедности.
Али аутор текста подсећа да је Роналд Реган, човек који је ту доктрину учинио познатом широм света, заправо под тим подразумевао нешто сасвим друго. Није реч била о медијској слици и политичком маркетингу, већ о дугорочном економском и војном јачању државе.
Посебно је занимљиво поређење са догађајима из 1979. године, када је после Исламске револуције у Ирану америчка амбасада у Техерану заузета, а амерички дипломати држани као таоци. Тадашњи председник Џими Картер месецима није успевао да реши кризу, што је у очима света изгледало као демонстрација америчке немоћи.
Реган је управо на том примеру градио своју политичку кампању, упозоравајући да противници САД не смеју стећи утисак да америчка моћ слаби. Касније је, кроз огромна улагања у војску и економију, покренуо трку у наоружању која је озбиљно оптеретила Совјетски Савез.
Ди Велт тврди да Трамп и Нетањаху нису разумели ту разлику између стварне моћи и њеног медијског приказа. У тексту се наводи да је рат против Ирана вођен више кроз пропаганду, објаве, политичке поруке и психолошки притисак него кроз озбиљно стратешко планирање.
Према наводима Њујорк тајмса, Нетањаху је наговорио Трампа да уђе у сукоб упркос упозорењима дела америчког војног врха. Аутор текста сматра да су и поједини израелски команданти упозоравали да војни удари могу нанети штету Ирану, али да без политичког плана не могу довести до рушења система у Техерану.
Управо ту се, према овој анализи, показао највећи проблем. Није постојао организован план за смену власти, није било структура које би преузеле контролу у земљи, нити озбиљно припремљене опозиције која би могла да формира алтернативну владу.
Уместо тога, рачунало се на психолошки ефекат, масовне протесте и унутрашњи колапс система. Трамп је чак јавно позивао Иранце да изађу на улице и обећавао помоћ, али се она никада није појавила.
Хиљаде Иранаца су, према тексту, страдале верујући да ће добити подршку споља, док на терену није било никакве организоване инфраструктуре за рушење режима. Није било наоружаних група, заузимања институција нити координисаних акција које би показале да иза свега постоји озбиљан план.
Аутор тврди да су Трамп и Нетањаху практично покушали да воде рат као изборну кампању — кроз пропаганду, телевизијске наступе, друштвене мреже и стварање атмосфере да је промена власти већ неизбежна.
Али реалност на терену показала се другачијом.
Техеран је, како се наводи, успео да задржи контролу управо захваљујући ономе што аутор назива „чињеницом силе“: ракетама, морнарици, обалској контроли, енергентима и спремности државе да примени тврде мере против противника.
Иран је притом задржао могућност контроле Ормуског мореуза, једног од најважнијих енергетских пролаза на свету. Последице су се брзо прелиле на глобалну економију. Цене енергената расле су, а западне економије почеле да осећају озбиљан притисак.
Текст даље упозорава да је Трамп у таквим околностима отишао у Кину не као победник, већ као политичар који покушава да пронађе излаз из кризе. Наводи се да је Вашингтон практично морао да тражи помоћ Пекинга како би извршио притисак на Техеран због Ормуског мореуза.
Аутор описује и симболичан контраст између кинеског председника Си Ђинпинга и Доналда Трампа. Док Си говори о историји империја и цитира Тукидида, Трамп, према овој анализи, наступа неозбиљно и без јасне стратешке визије.
У тексту се помиње и питање Тајвана. Наводи се да је Трамп, покушавајући да добије помоћ Кине око Ирана, ублажио реторику према Пекингу и одложио важан пакет наоружања за Тајван, али да заузврат није добио ништа.
Ди Велт закључује да је понижење Запада у Ормуском мореузу много озбиљније него што тренутно делује и да показује како претерано ослањање на политички маркетинг може довести до брзог нестанка стварне моћи.
Аутор посебно упозорава ЕУ да слабост Вашингтона аутоматски повећава и рањивост европских држава. Ако заштитник изгледа слабо, онда и његови савезници делују незаштићено.
На крају се наводи да би ЕУ морала да извуче озбиљне поуке из целе кризе. Не кроз велике изјаве и политичке спектакле, већ кроз дугорочну изградњу војне, економске и стратешке снаге.
Порука текста је јасна: права моћ не настаје кроз медијску слику, већ кроз године улагања, савезништва, планирања и способност да држава издржи велике кризе. Све друго, закључује аутор, само је имитација силе која веома брзо може да се претвори у демонстрацију слабости.
Извор: webtribune.rs
