Пише: Петар Давидов
Чиме манастир смета „демократији“, или Како мржња чини човека глупим и сиромашним
У Естонији, која свакако није нека богата земља, постоји заиста бисер – и у духовном и у материјалном смислу: Свето-Успенски Пјухтицки манастир. Изграђен је крајем XIX века, није престајао са службама ни један једини дан за све ове године. Његова архитектура је светско ремек-дело, а о духовном наслеђу нема довољно ни простора ни времена да се говори. Али, верна европским „вредностима“, ова државица, као чланица ЕУ жарко жели да се ослободи свог хришћанског наслеђа. Логике нема ни трунке: исто је као кад би се неко полио бензином и запалио да би се на тај начин угрејао.
Срби ће ме сигурно разумети: мржњу према Православној цркви није могуће објаснити логиком и здравим разумом. Колико пута сам питао старце зашто су усташе, или садашњи господари Косова и Метохије или Црне Горе прогонили православце – сваки пут сам добијао исто збуњено слегање раменима: „Схвати, ту нема разумног објашњења. То је нека паклена мржња, неразумљива чак и животињама.“
Чудно је то како су, под паролама о светској срећи и благостању, живот људи претварали у пакао. Под паролама о људској слободи, човек је постајао роб.
Давно прошли дани? Било, па прошло? Историјске дубиозе у којима је лако изгубити се? Нажалост, човечанство се не може похвалити успешним учењем из сопствене историје: упркос, чинило би се, огромном искуству које показује да је прогањање Цркве разорно и за душу и за државу, оно са неком несхватљивом упорношћу наставља да игра и сваки пут нагази на исте грабуље које га лупе по носу. Погледајмо историју: сваки прогон – било да је био у Римском царству, Османском, нацистичком – завршавао се речима Јулијана Отступника: „Галилејче, ти си победио!.“ А државе које су себи дозвољавале такве прогоне неминовно су се претварале у прах и пепео.
Пре нешто више од века, свети Јован Кронштатски помогао је оснивање Пјухтицког Успенског манастира, који се данас налази у Естонији. Сам назив „Пјухтица“ значи „свето место“. Естонски сељаци су пронашли икону Богородице, предали је православним суседима и с радошћу прихватили оснивање монашке обитељи на својој земљи. Вреди напоменути да у овом крају, за сво ово време постојања манастира, никада није било сукоба на етничкој основи: Руси и Естонци су се дружили и заједно ишли и иду у цркву и не виде у томе ништа лоше. Током свих ових 134 године манастирски живот није престајао: ратови су пролазили, епохе и државе се смењивале, а монашка обитељ је тихо зрачила својим светлом доброте.
Али изгледа да та светлост смета немирној савести. Као што смета светлост Високих Дечана и Пећке патријаршије „драгим албанским суседима“, тако исто нервира и „присталице демократије“ у Естонији. Ако бољшевици и фашисти нису успели да затворе Успенски манастир, садашње естонско руководство одлучило је да настави њихов посао: манастиру је наређено да или промени јурисдикцију или да се затвори. Исто важи за све православне парохије Московске патријаршије у целој држави: или-или. На сва питања верника – зар Црква није изван политике, зар нису они грађани своје земље као и сви други – одговор је само један: „Тако треба.“ Или-или.
Монахиње су отишле пред естонску владу како би се састале са руководством земље и покушале да још једном објасне: задатак манастира је да се моли и помаже људима да буду ближи Богу, а не да учествује у политичком театру, који све више подсећа на јефтини циркус. Али, нису их пустили ни на праг. Православци су грађани другог реда у „слободној Естонији“. Слободној уједно и од здравог разума и историјског памћења.
Монахиње (а међу њима има и Рускиња и Естонки) упутиле су писмо политичарима, у којем се каже: „Не постоји такав закон који би невине, законопослушне монахиње могао натерати да се одрекну завета Христу у корист тренутних жеља политичара. Нас, молитвенице монашке обитељи, без нашег пристанка смештају у простор где су се населили незнање и нова божанства која тврде да истина постоји изван Христа.“ А што се „нових божанстава“ тиче – нисам баш сигуран. Све је то превише познато и од раније, зар не?
Али добро знамо како се завршава служење тим идолима: унутрашњом и спољашњом пропашћу. И не могу да схватим – да ли руководство Естоније до те мере мрзи сопствену земљу и народ да их са суровом упорношћу води ка провалији? Зар нисте сами хтели да убедите цео свет да нисте комунисти – зашто се онда понашате као они? Зашто по сто хиљадити пут морате да се уверите да ћете играјући око баштенских грабуља неминовно на њих нагазити и да ће вас лупити по носу? Или је то постао нови национални плес? А крај је увек исти – пре или касније зачуће се: „Ти си ме победио, Галилејче.“
Извор: Правда.рс
