Пише: Цвијетин Миливојевић
С обзиром на, више него патерналистички однос, демохришћана Ангеле Меркел према напредњацима нашега Врховника (екс Канцелара), дошло ми је да исто питање поновим и у четвртак, када су Врховникови виделисти, Републичкој изборној комисији предали своју листу под називом „Александар Вучић – за нашу децу“. Нешто у вези с тим – и даље наивно верујући да РИК не може да прогласи изборну листу која у имену имплицира злоупотребу деце у политичке сврхе – написао сам у тексту „А деца пуна маште, (наша) деца су украс Ес-ен-еса“….
Стварно, хоће ли овај некадашњи, прокламативни русофил, осведочени германофоб и евромрзитељ, дакле наш „младић кога десеторо њих опањкава у мрачној соби“ – сада, када је веберовски обневидео од немачкољубља, коначно укапирати да се не једе баш све што долази из Берлина?
Ако су му, као бесплатни „кноw – хоw“, ову најновију политичку коску увалили Немци (а не онај ингениозни Асаф с Бебом у наручју), нека се сраме за све паре и они, али и они који Врховника нису (ако нису) упутили у целу ствар!
Јер, прошле године се чак и један од директора „Фолксвагена“, поноса Хитлерове аутомобилске индустрије који је и основан по Фиреровој замисли да свака немачка породица (са прописаних, најмање, двоје деце!) добије свој први аутомобил, извинио због „незграпно“ употребљеног слогана „Ебит мацхт фреи“, јер превише асоцира на онај натпис са улаза у Аушвиц, „Арбеит мацхт фреи“ („Рад ослобађа“). Иако ово „Ебит“ јесте, заправо, акроним од „еарнингс бефоре интерест анд таxес“ („зараде пре камата и такси“), челници Хитлеровог чеда из Волфсбурга (основан 1937) не заборављају на своју срамотну историју из Другог светског рата, када су производили возила за нацистичку војску, уз робовски рад више од 15.000 логораша из концентрационих логора.
Али, људи моји, овдашњи напредни стратези политичког маркетинга и остали му „добронамерници“ и полтрони, изгледа, не смеју чак ни да саопште нашему Врховнику да су нацисти слоган „Унсерен Киндерн – дие Зукунфт дурцх Адолф Хитлер“ употребљавали у изборној кампањи још 1936. и да се он преводи као „Наша деца – будућност кроз (преко; уз помоћ) Хитлера“!
Баш на данашњи дан почеле су деветомартовске демонстрације 1991, са којих сам извештавао за, тада слободну, „Борбу“. Након неколико дана, „Борба“ је, у дану СПС-овог контрамитинга, објавила и онај легендарни наслов који упућује на први бескрупулозан покушај злоупотребе родитељских осећања од стране партије покојног Милошевића. Дакле: „Родитељи на Ушћу – деца на Теразијама“…
Но, вратимо се „будућности наше“, тј. немачке деце. Херман Геринг је, јула 1934, у свом говору пред Градском већницом у Берлину, трасирао будући пут немачког народа: „Сви ми, од најпростијег припадника СА (Штурмабтајлунг, нем. Стурмабтеилунг, СА; паравојна формација, „јуришни одред“ Национал-социјалистичке немачке радничке партије) до председника владе, потичемо од Адолфа Хитлера и постојимо захваљујући Адолфу Хитлеру!“
Буквално на дан смрти председника Немачке Паула фон Хинденбурга, почетком августа исте те године, канцелар Хитлер је потпуно укинуо место председника и променио војну заклетву, проглашавајући се тако за „вођу немачког Рајха и народа“ и за врховног команданта оружаних снага, а наравно да је остао и председник Национал-социјалистичке радничке партије Немачке. Већ за две недеље организовао је и октроисани референдум на коме је, под слоганом „Хитлер за Немачку – цела Немачка за Хитлера“, формално и легитимисао и легализовао тај државни удар да би, већ до краја 1938, како је то записао Себастијан Хафнер, „90 одсто Немаца били верници у Фирера“!
У кампањи за изборни плебисцит, 1938, којим је требало да се верификује „аншлус“ Аустрије Великој Немачкој, Хитлер је назван „оруђем провиђења“, уз старозаветску претњу: „Осушила се рука која напише „не“!’
Немачки социјалдемократи у егзилу сматрали су да је Хитлер добио скоро акламативну подршку Немаца зато што је „отворио нова радна места, створио привредно чудо, створио ред и учинио Немачку јаком, али и никада није престао да експлоатише понижење Немачке у поразу 1918“.
У својим колумнама, већ сам цитирао неке од Хитлерових говора из којих се види да је и он, убрзо, дубоко инфициран вирусом самопровиђења. Рецимо, у говору пред Рајхстагом, 28. априла 1939, он већ искрено верује да је за све што је (ваљда, позитивно) постигнуто у Немачкој заслужан, само и једино, он: „Мојим властитим напорима… савладао сам хаос и вратио ред у Немачкој, јако повећао производњу у свим областима националне привреде… Успео сам да обезбедим нове послове за седам милиона незапослених чије су нам невоље тако дирале срца…“
Литије, сваком је то јасно, више нису догађај, оне су процес. Што је рекао Слободан Антонић: Гусеница је постала лептир, а од њега се више не може тражити да опет пузи. Прочитајте ОВДЕ колумну.
Извор: Данас