ЦРТЕ ЖИВОТА

Протојереј – ставрофор Љубодраг Петровић рођен је 1933. године у крушевачком селу Каоник, као син Владимира и Радојке. Завршио је Призренску богословију 1952. године и уписао Богословски факултет у Београду. У богословији је будућег српског патријарха Иринеја.

Од 1969. до 1979. године је био свештеник при храму Светог Саве у Београду, а потом је постављен за старешину храма Светог Александра Невског на Дорћолу. При храму је 1985. године основао Мисионарску школу. 

Пензионисан је 1998. године на своју молбу, али је наставио да се бави мисионарском и свештеничком службом. По пензионисању је именован за секретара Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Повремено је служио и при Онколошкој клиници, али и манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку.

Министарство просвете Републике Србије му је 2006. године доделило Светосавску награду. Одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве од 22. јула 2010. године, одликован је Орденом Светог Саве, а одликовање му је уручио патријарх српски Иринеј.

Преминуо је 11. децембра 2010. године. Опелу у храму Светог Александра Невског служили су патријарх српски Иринеј и викарни епископ Атанасије. Сахрањен је 14. децембра на Новом гробљу у Београду.

ДЕЛА У ХРИСТУ

Прота Љуба је био човек црквене верности, мисионарског жара, духовне трезвености и пастирске љубави. Његов животни пут обухвата порекло у побожној породици, школовање у тешким временима, дуг свештенички рад у комунизму и после њега, оснивање Мисионарске школе, борбу против секти и окултизма, обнову добротворног рада и дубоко, трајно деловање на младе и на многобројне вернике. У средишту његове проповеди стајало је схватање православља као нормалног, здравог, истинитог и делатног начина живота. Управо из тог средишта касније ће се даље развијати и његов пастирски рад. 

Вреди се сетити његових поука у наше време. 

ЉУБАВ, ПОСЛУШНОСТ И ПРАШТАЊЕ

Љубав, послушност и праштање представљају саму срж духовних и животних принципа на којима се темељи истински хришћански живот, говорио је прота Љуба. Ови принципи нису пука морална правила која човека спутавају, већ Божанска сила у човеку која му омогућава да победи свет и живи у слободи, радости и хармонији са Богом. Ослањајући се на ове врлине, човек се избавља из колотечине греха и логике овога света, успињући се ка Царству Божијем.

Љубав је апсолутни темељ постојања јер је сам Бог Љубав, а у хришћанству је љубав живот и све у животу. Прота Љубодраг Петровић је свој пастирски и животни пут засновао на чувеној Химни љубави Светог апостола Павла, дубоко верујући да истинска љубав све прашта, све разуме, све осећа и све побеђује. Када човек гаји искрену љубав према Богу и ближњима, хришћански подвиг му више не представља тежак терет, већ лакоћу и радост - тада се душа осећа слободном од окова греха и материјалних брига. Међутим, данас се суочавамо са духовном оболелошћу у којој је љубав међу многим хришћанима охладнела, због чега се они по свом понашању често не разликују од људи овога света који не маре за Закон Божији. Зато је основни принцип духовне обнове повратак изворном Христовом човекољубљу, јер човек има онолико љубави колико има Бога у себи.

ШТА ЈЕ ПОСЛУШНОСТ

Послушност се у духовном животу не доживљава као ропско или слепо покоравање, већ као слободно, смирено и љубавно прихватање Божије воље. Идеал овакве послушности огледа се у примеру Пресвете Богородице која је, примајући благовест од Архангела Гаврила, без гордог умовања прихватила Божански позив речима: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по вољи Твојој”. Оваква послушност Богу Живоме је, уз веру и љубав, кључно начело којим хришћанин побеђује сва искушења. Сама логика Царства Божијег утемељена је на Христовој послушности Оцу све до смрти на Крсту, чиме је заувек сакрушена демонска логика смрти и самоуништења.

ПРАШТАЊЕ

Праштање израста као најприроднији плод вере, љубави и послушности. Најважнији животни принцип за човека јесте да не живи у свађи и мржњи, већ да безрезервно прашта и моли за опроштај. Човек који истински живи црквеним животом стиче слатку потребу да замоли другог за опроштај, па чак и са радошћу трчи за оним ко га је увредио говорећи му „Опраштам ти, брате!”, иако овај то можда није ни тражио. Животом у Христу верник се толико оспособи за праштање да му се готово „редукује слух” за увреде и зле речи; он их једноставно више не чује и прима у срце искључиво оно што је добро. Овај принцип најбоље се види на личном примеру проте Љубе, који је искрено опростио комунистичким иследницима који су га неправедно тамничили и мучили, непрестано се молећи за њихове душе на Проскомидији уз речи: „Што се мене тиче, ја им опраштам”.

Онај ко живи по овим начелима губи сваки страх, непрестано напредује у добру и, ослоњен на благодат Духа Светога, сигурно корача лествицом спасења ка вечном животу.

СМЕРНОСТ И РАДОСТ

Смерност (кротост) и хришћанска радост нису само пука, пролазна осећања, већ темељни ставови из којих извире целокупан човеков однос према Богу, свету и ближњима. Ови извори нам откривају да истински побожан живот органски спаја дубоко смирење са неразоривом животном радошћу, чинећи тако хришћанина „светлошћу свету и сољу земљи”.
Смерност се у православљу не схвата као слабост, мазохизам или понижење, већ као највиша духовна трезвеност и храброст. Основ овог принципа налазимо у Христовом позиву: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем”. У данашњем свету, који се често руга овим врлинама и где тријумфују агресија и бахатост, кротост се може сачувати искључиво кроз снажну и истиниту веру у Бога. Када човек има јаку веру, он губи страх и мржњу према онима који му наносе зло, угледајући се на Христа Који је пред својим мучитељима и судијама остао кротак и смирен, без осуђивања. Савршен узор таквог смирења дата нам је и у послушности Пресвете Богородице, која је без гордог умовања прихватила вољу Господњу речима: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по вољи Твојој”.

НОРМАЛНОСТ И ТРЕЗВЕНОСТ

У свакодневном животу, смерност значи бити духовно нормалан и трезвен. Младима који су, читајући књиге, маштали о високој аскетици и некаквом „лебдењу у ваздуху“, прота Љуба је саветовао да не фантазирају, већ да запамте да православни начин живота представља најнормалнији начин живота за човека. Бити православан значи стајати усправне кичме, радити честито, помагати ближњем и не осуђивати никога.

Оваква кротост рађа нежност и пажњу према туђим слабостима. Прави духовник, испуњен смирењем, никада насилно не „обија” браву људске душе наметљивим питањима на исповести, већ стрпљиво чека да покајник сам изнесе свој терет. Смерност се најдубље огледа у литургијском животу јер верник Светом Причешћу увек приступа свестан своје недостојности, са крајњим смирењем и молитвом, знајући да сам себе не може учинити достојним, већ да га само Бог Својом милошћу може очистити.

РАДОСТ 

Из оваквог дубоког смирења и преданости Богу неминовно извире истинска хришћанска радост. Живети побожно значи слободно изабрати живот у хармонији, радости, знању и стварању. Ова радост вере није површно, земаљско расположење, већ „Божанска сила у човеку”. Живот у Христу доживљава се као повратак у наш духовни завичај, у наручје Божије, где нема бола и туге, већ где влада вечита радост.

Ова радост се најопипљивије доживљава и обнавља кроз Свету Евхаристију. Када се хришћанин причести, он пуни „духовне батерије” свог боголиког бића Божанским енергијама и потом излази у свет да ту милину и радост литургијску шири на све људе са којима се среће. Ако из храма изађе празан, нервозан и без ове божанске радости, то значи да није истински учествовао у Литургији, већ је тамо био присутан само својим спољашњим бићем. 

Иако хришћански подвиг неком може изгледати као тежак терет и спутавање слободе, за онога ко се успиње ка Богу испуњен љубављу, тај труд постаје извор лакоће и радости. Душа се ослобађа окова греха, животни кораци постају лаки, и човек тада најдубље осећа да нема ничег лепшег ни радоснијег него живети хришћански и праштати другима.

ПОДВИГ

Јединство смерности и радости сустиче се у динамици подвига. Ова два принципа се нераздвојно спајају у животима остварених хришћана, чинећи их сведоцима победе над смрћу. Сам прота Љуба је целог живота зрачио веселом, младалачком душом, љубављу и невероватним оптимизмом, животно потврђујући да „човек има онолико љубави, колико има Бога у себи”. Ова радост се огледала и у његовој духовитости којом је депатетизовао сваку уштогљеност и лажну, туњаву смерност. Са друге стране, радост упркос тешком страдању сведочили су и руски исповедници, попут оца Димитрија Дудка, који је после девет година страшних совјетских логора дочекивао госте у свом скромном станчићу са лицем пуним надземаљског мира и осмехом који је сведочио непобедивост Цркве. Прота Љуба је, приликом своје посете Москви 1993, срео оца Димитрија. Праве благовеснике прати радост јер они својим постојањем објављују светлост Васкрсења.

ДУХОВНИ ЛЕТ

Да би хришћанин духовно летео ка небесима попут змаја од хартије, потребна му је, каже Матеј Арсенијевић, један од духовних следбеника оца Љубе, Божанска благодат (снажан ветар), али и његов лични труд, смирење и отпор сопственом греху (трчање насупрот ветру). То значи да човек мора непрестано да се каје, бори и напредује из часа у час, како би га нестворена Божанска енергија подигла у висине есхатолошке радости. Онај ко нема ову динамичну радост и смерност да се непрекидно труди и иде ка Христу, неминовно постаје духовни губитник, те се, по законима греховне гравитације, сурвава  у пропаст.

Све што је прота Љуба радио ( школа, предавања, књиге, катихеза, добротворство, организовање јавних разговора ) добија пуни смисао само зато што је било прожето љубављу. Његов пример је утврђивао људе у уверењу да су истинити хришћани они који имају љубав међу собом. 
Вреди се тога сетити у наше тешке дане. 

Извор: Правда