Piše: Petar Davidov
„Druga stvar koja mi, posle Pravoslavlja, izaziva mučninu jeste to što Rusi slave Dan pobede“, žali se jedan od ruskih opozicionara koji sada živi u Evropskoj Uniji. Obe reči „ruski“ i „opozicionar“ možemo staviti pod navodnike: klasična opozicija, pogotovo ruska, odavno bi prestala da podržava takvog čoveka. Naravno, moguće je ne odobravati rusko rukovodstvo, ali prenositi svoju mržnju na Pravoslavlje i na pobedu Rusa u Drugom svetskom ratu, to je već ludilo.
Isto bi bilo kada bi čovek šetao po Beogradu i pozdravljao prolaznike sa „Za dom spremni“, a zatim bi se čudio zašto „loši srpski pravoslavni nacionalisti“ ne dele njegove demokratske vrednosti. U suštini, upravo time se i bave takozvani „liberalni opozicionari“.
Ali hajde da pokušamo da razumemo zašto se Rusi zaista odnose prema Pobedi sa tolikim poštovanjem. Odmah je jasno da to nije nostalgija kao na primer: kako smo bili moćni, pobedili smo Nemce i oni su nas se plašili. To bi bilo veoma glupo. Uostalom, Rusi su Nemce oduvek tukli. Ne, nije reč o nostalgiji, niti o čežnji za snažnom mladošću. Čini mi se da je reč o čežnji za zdravim razumom: tada, 1945. godine, Rusi nisu spasili od uništenja samo sebe, već i druge narode.
A kada je reč o uništenju, prema statistici, SSSR je u tom ratu izgubio oko 27 miliona života, a samo 7 miliona bili su vojni gubici, svi ostali bili su civili. Sa takvim podacima može se doći do zaključka da se rat vodio protiv Rusa, kako bi se nacija Rusa uništila u potpunosti.
Zastrašujuća paralela sa Srbijom: da li neko ozbiljno veruje da je genocid u „NDH“, Jasenovcu, Kragujevcu, Kraljevu, gde je ubijeno 50 Srba za 1 ranjenog Nemca, 100 Srba ubijenog za 1 mrtvog Nemca, bio „samo tužna epizoda, i da nije bilo mržnje prema Srbima“? Ne, to je bio sistem. Ali Rusi i Srbi su slomili ovaj sistem. Jednostavno samo zato što su imali zdrav razum i drsko verovanje da naši narodi imaju pravo na postojanje. To je, po mom mišljenju, jedan od razloga našeg pobožnog i zahvalnog stava prema pobedi: naši preci su nam omogućili da živimo.
„Treba da ostavimo potomcima dobru zemlju, dobro vreme ne možemo da im ostavimo u nasledstvo“, govore stariji. I potpuno su u pravu: vreme je promenljivo, kao što vidimo. I političko vreme takođe.
A vidimo i kako su potpuno otvoreno, bez stida, ponovo počeli da niču izdanci nacizma, pod istim onim sloganima i idejama. Pre nekoliko godina su se još malo stideli, a sada je sve potpuno isto kao u vreme Adolfa Hitlera: „niži narodi“, „životni prostor“, „Drang nach Osten“, „Slava Ukrajini“, „Za dom spremni“.
Jako dobro nam je sve to poznato da bismo ćutali ili dozvolili to, i pretvarali se da se ništa posebno ne dešava. Naravno, ako nismo idioti i ako još uvek poštujemo zdrav razum. Zato smo ponovo primorani da uzmemo u ruke neophodne alate i očistimo zemlju.
Poštovanje prema precima, rodoljublje, to je u krvi kod Srba. Često im zavidim zbog toga: od njih bi mnogi Rusi mogli nešto da nauče. Jedan od najlepših i najprijatnijih utisaka su gostoljubiva druženja po vašim selima negde u planinama. Za vas su brda, a za Rusa koji živi na ravnici to su već planine.
Sediš tako u maloj grupi od 10–20 ljudi u planinskom selu, razgovaraš otvoreno sa starijima, slušaš njihove priče i sećanja, smeješ se sa vršnjacima i shvatiš: za njih, ja bih sigurno išao u rat, i oni za tebe takođe. Nikako ne bih voleo, znate, da njihovo selo ili varošica nestanu u još jednom Jasenovcu, to je, netolerantna misao. Razgovarao sam sa Srbima u Donbasu: potpuno se slažu. Samo oni kažu da ima mnogo korova, posla preko glave.
Što se tiče „korova“, ne možemo ih ignorisati, previše su opasni i agresivni. Svaka vaša popustljivost biće iskorišćena protiv vas. Znam da u Novom Sadu postoji veoma „civilizovana, progresivna ukrajinska zajednica“, nedavno je, uz podršku Evropskog kongresa Ukrajinaca i društva „Prosvita“, tamo organizovana čitava konferencija o suprotstavljanju „lošim ruskim varvarima“ (srpski varvari neka se pripreme!). Stavljaju svoje zastave, govore o tome koliko su „divni“ ukrajinski nacionalisti Bandera i Šuhevič, uzvikuju „Slava Ukrajini“, uspostavljaju „konstruktivne kontakte“ sa lokalnim vlastima, ukratko rečeno, pravi demokrati i liberali.
Nadam se da bogato iskustvo Srba neće dozvoliti da ovo pozorište apsurda nastavi da raste. U Ukrajini su glumci već došli na vlast, šta je ostalo od Ukrajine? Ne daj Bože da se to desi Srbima.
Mada, Srbi to odlično razumeju: upravo za Dan pobede provokatori iz „ukrajinske dijaspore“ hteli su da trče po Novom Sadu sa svojim zastavama, ali bili su sklonjeni.
Izvor: Pravda
